Mama tiho pevuši neku uspavanku, presvlači bebanu,ljubi prstiće…

Gledam veselo praćakanje, želi još poljubaca, maženja… Oblači pidžamu, grli jako, spušta u krevetić i izlazi iz sobe. Spavaj bebo, zatvara vrata… Pogled ispunjen nadom i strahom… – Možda ce sada zaspati.

Počinje plač, sve glasniji… 10 minuta. Treba izdržati te minute. Prolaze sporo… Plač je tiši. Čuje se dovoljno da osećam nemir, nelagodnost… – Nekad zaspi, nekad ne. Danas je, valjda taj srećan dan.

Prošlo je 20 minuta, čujem bebu. Budna!? – To je to. Naspavala se. Mesecima je tako. U meni se sve buni: nije se naspavala, plač koji čujem više liči na vapaj – dodji, uzmi me. Bebac zna da može i drugačije da spava. Ono što ne zna je da su umorni roditelji pozvali Ferbera u pomoć, ne bi li se i sam malo naspavali.

Pokušavam da smislim rešenje, ritual, rutinu…Ako ih ne upakujem dobro ništa od spavanja i druženja.

Pišem:

Klopica – u tačno određeno vreme

Igra i maženje – bez preciznog vremena

Presvlačenje – uobičajenim redom uz pesmice i maženje

Spavanje – u tačno određeno vreme. Dalje, obrnutim redom sve do klopice.

Bebac ne voli ni klopu, ali o tome u nekom sledećem tekstu. Samo da još sve to sprovedemo.

Klopicu smo nekako izgurali. Maženje nije ni bilo problem… Pevamo, crtamo, čitamo, slažemo Lego… Igra daje prostor mašti… Možemo i to. Presvlačenje nam daje još malo mesta za igru, maženje i mnogo poljubaca. Pevam “Spavajmo,sanjajmo…” tiho, i sve tiše… Oblačimo pidžamu, grlimo se jako, najjače…

Spuštam je u krevetac, ušuškam, milujem kosicu… Polako izlazim iz sobe ostavljajući vrata odškrinuta… Čujem bebanu. Prošao je samo minut…Buni se, sve glasnije…Ulazim u sobu nakon 2-3 minuta… “š š š š š”.

Vraćam je da legne, ušuškam, pomeram se od krevetića tako da me ne vidi, ali da mogu da je posmatram. Pomera se polako, okreće glavicu spremna da ustane… “Š Š Š Š Š” izgovaram tiho i ostajem tu gde sam. Bebac se vraća, mirna je… Vidim otvorene okice, prstiće koji skakuću po krevetiću, ali ostaje da mirno leži. Znam da oseća da sam tu i da ne bih smela ostati duže, polako krećem prema vratima… Vidim meškoljenje, “š š š š š” izgovaram tiho i izlazim. Desetak minuta tišina. Ulazim polako, prilazim krevetiću… spava… Mirno spava sat vremena. To je O.K. Imamo još da to produžimo. To je moje pravilo od tri dana.

Držimo se rituala i rutine u danima koji slede. Bebana se sve manje buni i sve duže spava. Prepoznaje “š š š š š” kao “ne brinu,tu sam” i mirno spava sat i dvadeset minuta. Sledeći dan je druženje sa snom produžila na sat i četrdesest minuta, uz budjenje sa osmehom. Velikim i najlepšim osmehom odmorne bebe. Stigli smo mi i do dva sata spavanja, i do budjenja da imamo vremena za igru i maženje, i da bi ispoštovali zahteve roditeljske sa kojima se nismo baš slagali, ali mamu i tatu treba poslušati.

Gospodine Ferber previše ste surovi za neke princezice, pozajmili smo samo neke delove vaše metode.

(Visited 8 times, 1 visits today)

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *