Mimi je “dečačić kolačić” kod koga prvo primetite krupne okice i duge trepavice. Šarmer od rodjenja, sa zavidnom količinom energije za tako sićišnog “malog čoveka”. Ne voli da gubi vreme na klopu i spavanje; igra i maženje je sve. Beba sa stavom. Zajedno smo učili. Ja, da upornost i strpljenje nemaju granice, a kompromis važi i za bebe; On, da ljubav, maženje i igra nemaju granice. Kompromis je za njega bio – samo treba da klopa i da spava, da bi nastavio gde je stao. Ručkali smo i kada stomačić nije “pevao”, gdegod da smo; spavali, takođe, dok ne stignemo do krevetića. Svašta smo naučili. Kada smo počeli da se igramo sa rečima, već smo se voleli bezuslovno… Omiljeni parkić i drugari koji su uvek tu, postali su deo rutine. Uvek je bilo igračaka koje čekaju razmenu i klope koju će svi pojesti u žurbi, da ne gube vreme predviđeno za igru. Kako su samo brzo zaboravljali da ne vole da jedu…

Trčeći zauzimaju poziciju u redu za tobogan, ljuljaške, klackalice, pokušavajući da do kraja sažvaću zalogaj.

Graja, cika, smeh, malo guranja… To je samo u žaru borbe za sledeći spust sa tobogana. Traži me pogledom… Važno je samo da sam tu, dovoljno blizu ako zatreba, i dovoljno daleko da ne ometam rast. Oni rastu i tada; brzo rastu… Brat i sestra su se malo pogurali oko ljuljaške.

– Dado, sada je moj red – viče dečačić. Ona se bezbrižno ljulja, ne obraća pažnju na njega.

– Ali Dado, to nije fer – nastavlja dečak…

Mimi izlazi iz reda za tobogan, posmatra ih… Prilazi meni i želi zagrljaj… Grlimo se jako, najjače…

– Nema otimanja – kaže, i vraća se u svoj red, i dalje posmatrajući drugare na ljuljaški. Devojčica je ustala i dečak je mogao da se ljulja. Smeh i cika je nastavljena… Vreme za ovu turu igre je isteklo, sledi malo odmora i spavanje. Svi drugari polako napuštaju park. Malo ubrzavam povratak, trudim se da ispoštujem rutinu. Svaka aktivnost ima neko okvirno vreme, pa i igra i spavanje… Malo pevamo, ne bi li ostali budni do dolaska kući. Peremo ruke, presvlačimo se i pravo u krevetac. Poljubac i veliki zagrljaj znače: žmurimo i spavamo… Miran san brzo stiže. Umoran je, zadovoljan i siguran da će “ igranjac“ biti opet, i opet… Sat i po – dva je dovoljno da se odmori. Kada prođe sat, već očekujem da san bude laganiji. Vidim da se prevrnuo i nastavio da spava. Pokušavam da napravim plan za vreme posle ručka i čujem meškoljenje. Čekam da se sam probudi…

– Dadoo… Verovatno mi se učinilo…

– Dadooo – sada već glasnije…

Provirim u sobu… Mimi stoji u krevetiću sa osmehom i ponavlja gledajući u mene.

– Dadoo…

Onda smo se grlili i ljubili pametnu glavicu dok osmehiću nije bilo dosta. Tako ja postadoh i ostadoh Dada, za male drugare…

(Visited 20 times, 1 visits today)

Leave A Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *